Bio je oktobar 2005. godine, kada mi je moj menadžer Marko P. ponudio da zaigram za Panilinijakos, stabilnog grčkog prvoligaša. Bila je to odlična prilika za mene. Angažovali su me jer im je trebao "stamen defanzivac za plasman u kup UEFA". Sa reputacijom "umalo reprezentativca" dobio sam šansu u prvoj postavi. Igrao sam u paru sa štoperom iz Gane Mvongvom Mfolonzom. On je bio juniorski reprezentativac Francuske (?) i suštinska zvezda tima. Svi su zasluge za njegov brzi napredak i dobru igru čitavog tima pripisali meni, kao iskusnom igraču i zamalo reprezentativcu nekadašnje fudbalske "velesile".

Posle prve sezone, u kojoj smo osvojili šesto mesto, sa samo dva boda zaostatka za trećeplasiranim Iraklisom, koji se plasirao u kup UEFA. Kao posledica, meni je ugovor utrostručen i produžen do 2010. godine. Moje su ambicije mnogo veće, a mogućnosti mnogo manje, od ostanka u Panilinijakosu. Već u januaru 2007. klub je raskinuo ugovor sa mnom, na sopstvenu štetu, zbog četiri skrivljena penala na tri poslednje utakmice jesenjeg dela šampionata zbog "slobodnog tumačenja pravila o igranju rukom u polju". Tu se, međutim, umešao moj sposobni menadžer Marko P. koji mi je obezbedio, umesto masne odštete od kluba, transfer (samo je tako dolazio do provizije) u Hapoel iz Ranane, člana druge izraelske lige, pred ispadanjem.

Pošto u izraelu ne postoji "prva srpska liga-sever", nisam znao šta bi se tačno desilo sa klubom ako ispadne iz lige.

Već naviknut na ulogu spasioca, latio sam se posla. Nikada nisam tražio diplomatski pasoš, iako sam bio najbolji ambasador svoje zemlje, ma gde da sam igrao. Brzo sam preuzeo kapitensku traku, jer je trener uvideo da ja najlakše prenosim svojim saigračima da "protivnik igra brz, tehnički doteran fudbal, sa borbenošću do fanatizma" i da "danas svi trče, pa nema autsajdera".

Divno je to bilo vreme. Navijači su me obožavali, a naročito jedna obožavateljka, kasnije i moja supruga, Šemsa. Ona je palestinka iz predgrađa Ranane.

Posle dve i po sezone u Izraelu, u junu 2009. sam došao nazad u moje Pančevo, na odmor. Moj menadzer, koji je u međuvremenu primio islam i postao Al Jahja Burgiba Muharem u'Alah, zbog čega me je i doveo iz Izraela, pronašao je za mene sjajnu ponudu. Pjongjang Tajgers su nudili 100.000 ejža (valuta azijske ekonomske unije) za moju jednogodišnju vernost. Kako je Severna Koreja, kao najbogatija, vojno najmoćnija, a po teritiriji druga najveća zemlja u Aziji, bila zemlja mogućnosti, prihvatio sam bez razmišljanja ponudu trenera Nenada Maslovara (da, onaj isti, sa početka priče) i otišao za Pjongjang.

Kao visinski dominantan, postao sam glavna atrakcija za lokalne novinare. Ovde su se svi spremali za SP u fudbalu, čija je organizacija oduzeta Južnoafričkoj Republici i dodeljena "onome ko najviše finansira Ujedinjene Nacije i FIFA-u", dakle Severnoj Koreji. Ipak, nisam se naigrao u Tajgersima. Moji preterano snažni trbušni mišići su toliko porasli, da su mi smetali prilikom disanja. Dijafragma nije mogla da se dovoljno rasteže za dalje bavljenje sportom. Morao sam na operacioni sto. Stanje je bilo kritično, a moja karijera ugrožena.

NASTAVIĆE SE ...