U Arsenalu iz Tivta su me dočekali kao pravo pojačanje. Tu sam polusezonu odigrao najbolje što sam mogao. Sve vreme sam bio pod okom skauta jednog velikog kluba, čije ime nisu hteli da mi saopšte.

Za ovaj deo priče važno je znati da sam ja oduvek bio veliki navijač Crvene Zvezde. U stvari, moj otac me je, kad sam se rodio, prvo upisao u navijače ovog kluba, a tek potom u matičnu knjigu rodjenih.

U junu 2004. ispunio se moj dečački san. Postao sam član fudbalskog kluba RED STAR, člana druge francuske lige. Znao sam da moram da budem strpljiv i sačekam svoju šansu u tako jakom prvenstvu. Mislio sam: Ko čeka, dočeka. I tako, ja sam čekao, čekao, čekao, sve dok, u junu 2005. nisam dobio ispisnicu iz kluba i avionsku kartu (za drugu klasu) u jednom smeru za Beograd. Sve su mi lađe potonule ...

Taman kada sam ponovo pomislio da napustim fudbal, kao grom iz vedra neba, stigao je poziv od saveznog selektora Dragiše Binića da putujem sa reprezentacijom na veliki međunarodni turnir u Azerbejdžan. Naša podmlađena reprezentacija (od iskusnih ostali su samo Peđa Mijatović, Nebojša Krupniković, Miroslav Đukić i bivši selektor, Dejan Savićević) je bila jedna od šesnaest reprezentacija na turniru uz dve selekcije domaćina, selekciju prve lige Hong Konga, reprezentacije Maldiva, Sao Tome i Principe, Lesotoa, Guama, Katara, Turkmenistana, Devičanskih Ostrva, olimpijske selekcije Bahreina, starijih kadeta Burkine Faso, selekcije veterana iz Vatikana, kao i reprezentacije Zapadne Makedonije i Centralnoafričke republike.

To je bio najvažniji dan u mome životu. Imao sam šansu da odigram čak 6 utakmica u najdražem dresu, za reprezentaciju koja je slovila za blagog favorita na papiru za osvajanje turnira. Trebalo je da igramo u grupi sa Guamom, Vatikanom i Turkmenistanom, nosiocem grupe, pri žrebanju.

Nažalost, Guam je, u poslednji čas, otkazao učešće, ne ostavljajući vremena organizatorima da obezbede dostojnu zamenu. Umesto Turkmenistana, koji je na vreme javio da neće doći na turnir, pozvana je reprezentacija Butana, koja je u Azerbejdžan stigla sa 22 dana zakašnjenja. Tako smo osvojili prvo mesto u grupi, jer smo utakmicu sa selekcijom veterana Vatikana dobili za zelenim stolom sa 3:0, zbog išijasa deverotice njihovih igrača, prouzrokovanog nošenjem teškog krsta oko vrata. Četvrtfinalne utakmice nikada nisu ni odigrane, zbog vazdušne kampanje SAD koje su dobile pouzdanu informaciju da je Osama bin Laden u Azerbejdžanu.

Tako sam ja ostao bez svoje prve i, kako se kasnije ispostavilo, jedine šanse u reprezentaciji. Mudrog gospodina Binića zamenio je Živadinović, pa Đorić, pa Karasi, pa opet Živadinović ...

A ja sam opet bio bez klupskog angažmana, jer sam čitavo leto trenirao sa najvećim zvezdama našeg fudbala, a moj menadžer, Marko P, je izdržavao zatvorsku kaznu zbog švercovanja higijenskih uložaka neverovatnog upijanja iz Rumunije.

Do kraja 2005. sam trenirao sa svojim starim drugovima iz PSK-a, čekajući da mi se menadžer vrati, i to dva meseca ranije, zbog dobrog vladanja. Čim je izašao na svetlost dana obezbedio mi je angažman kakav se ne odbija.

NASTAVIĆE SE ...