Прича коју ћете прочитати је истинита. Имена људи и појмова у њој су измењена због потенцијалне кривичне одговорности актера приче.

     Било је необично хладно септембарско вече. Звоник цркве са три торња је поодавно одзвонио осам пута. Био је петак и ја сам размишљао да ли да се припремим за одлазак у град или за мирно вече код куће. У тренутку када је зазвонио телефон, био сам сигуран да то неко из екипе зове мене. Било је исувише касно да неко зове Данила или Добрилу. Подигао сам слушалицу. Са друге стране чуо се глас као из даљине, са пуно сметњи
     „Је ли то Данило?“
     „Не“ рекао сам, „ту је негде у комшилуку“.
     „Добро, ја ћу назвати поново за 10 минута, нека се он јави да се договоримо јер је роба стигла“ настави глас једнако неразговетно. Спустио сам слушалицу и потражио Данила. Баш како је глас са телефона рекао, кроз 10 минута — нови позив. У томе тренутку нисам био нарочито заинтересован за необичан позив овако касно јер је Данило тражио тог човека већ неколико дана. Неколико минута касније, након гласног разговора типичног за Данила (наиме, одувек мислим да њему није јасан концепт рада телефона, то јест да није потребно да саговорник чује шта говорите и без телефона) ушао је у моју собу и питао ме да ли идем у град. Када сам га питао зашто, он ми је само неодређено рекао да треба да идем са њим у Хомољицу. Ја сам из места пристао иако ми се није баш путовало по хладном времену. Док сам излазио из собе упитао сам кроз смех
     „Јел' треба неког да бијемо?“
На ово је Добрила одреаговала горким осмехом, који је Данило прекинуо загонетно
     „Ма јок!“
Кренули смо врло брзо, у року од свега неколико минута. Била је ово ретка прилика за дружење оца и сина кроз разговор од пола сата колико је требало до Хомољице. Данило је по обичају за сваку трећу кућу поред које смо прошли имао по нешто да ми каже: „У оној кући тамо живи Раданова ћерка, знаш онај Иво и деца, долазили су они док је Радан био жив“; „Оно је фабрика ‘Фазан’ — тамо сам спавао са јединицом територијалне одбране када сам био на вежби деведесет прве (ту сам ја, иначе, наступао са својим културно уметничким друштвом - СЛОГА)“; „Ово десно је ергела коју је направио власник оне бензинске пумпе, да се зеза“; „Нигде не могу да нађем кућу у којој смо Перо и ја пекли ракију“; „Овде сам са комшијом Црнотравцем и неким његовим комшијом био да ми дају осовину за приколицу. Ја мислим да су је они негде мазнули“ ...

     Пре улаза у Младичево прошли смо поред огромног комплекса хемијске индустрије који светли као да је ланстирна рампа. Било је већ четврт до десет када смо стигли до краја Хомољице и када сам ја питао Данила зашто излазимо из Хомољице, он ми је рекао да је то мало изван села. Стотинак метара даље скренуо је са пута у десно, код неке фабрике. Изашао је из кола и упитао портира где се налази некаква вага. Он му је рекао да продужи путем још мало и да ће са леве стране видети паркиран камион.
     „Значи, камион је већ стигао“ рече Данило загонетно.
Продужили смо до места о коме је причао портир и затекли неосветљену бараку поред које је био огромни шлепер. Дошли смо до врата бараке из које је изашао млад човек крупне грађе.
     „Еј, стигао си Данило, твоја роба је овде“ рече човек, затим се намршти, па упита
     „А ко је ово?“
     „То ми је син, причали сте телефоном“.
    „А, врло добро, ниси хтео да носиш наочаре да читаш ове бројке него си сина повео, паметно. Момче, дођи унутра да видиш да ја радим поштено“.

     Ушао сам у просторију у којој је било неколико људи. На столу је био свежањ девиза. Човек ми показа руком
     „Ово је вага, ево, читај деветнаест хиљада и ... пет стотина, јел тако?“
     Потврдно сам климнуо главом.
     „Ево човек је донео своје папире, види, колико пише, камион је тежак 14300 кила“ рече он званично. Тада узе некакву свеску и записа цифре, као, да још једном провери. „Кад се то одузме остане шест хиљада и двеста, јел' тако?“ упита као добронамерно.
     „Пет хиљада и двеста“ одговорих му са кнедлом у грлу. „Како сад пет, малочас сам рачунао, шест“.
     „Добро ти дечко каже“ упаде у разговор један од људи из просторије, „та једна тона ти је оно што ниси дао Стеву“.
     „Јао, јесте, добро кажеш. Данило, изгледа ниси повео са собом само очи, него и компјутер“ непромењеним тоном рече човек. „Јел' можеш ти то да ми довезеш ујутру“ упита тада Данило.
     „Не могу, жури се човек да иде назад још вечерас. Шофер ће сада да сврати до мене да вечера, па долазимо до тебе ... Jел' беше кад се прође школа, па десно“ рече човек као увежбано, „ми ћемо све истоварити, ти само спреми освежење, само је пије ракију, ови моји пију сок“.
     Таман смо хтели да кренемо назад када човек из бараке примети да су стотинак метара даље паркирана полицијска кола.
     „Мајку им је*ем, опет су дошли. Добро, Данило, иди ти сад кући и чекај нас, ми ћемо да стигнемо за пола сата“.
     Кренули смо узаним путем назад, али Данило није ништа проговарао. После готово пола сата тишине, када смо већ стизали кући он прозбори
     „Нећу више са овима да сарађујем, само смо без везе путовали, он мени може да донесе било шта и то колико хоће, јер ми по мраку нисмо могли ни да видимо шта је у камиону, нити да га контролишемо да ли ће он док га чекамо да истовари пола тоне или тону“.
     Ја сам само ћутао, јер нисам могао ништа да кажем што би Данила смирило. Остало је само да чекамо. Чекање се одужило. Мене су обузимале некакве црне мисли. Имао сам осећај да ће се десити најгоре. Камион је стигао нешто пре поноћи. Крв ми се следила у жилама. Остао сам непомичан у својој соби чекајући да ми неко каже да је роба стигла. Десетак минута касније, Данило је ушао у моју собу и рекао ми нешто што ћу памтити целог свог живота. Било ми је јасно да су се све моје црне мисли обистиниле када ми је рекао:
     „Сине, угаљ је стигао, сутра када устанеш почни да га товариш“.