Zovem se Damir. Imam 36 godina i član sam fudbalskog kluba Apolon iz Nikozije, sa Kipra.

Fudbalom sam počeo da se bavim u ranom detinjstvu, u mlađim kategorijama FK Dinamo iz Pančeva. Igrao sam na svim pozicijama u timu, a najviše kao napadač. Imao sam tada radius kretanja kao Darko Pančev, dakle ne mnogo veći od površine podmetača za kriglu piva. A pivo sam mnogo voleo. Moj trener mi je tada govorio da bih bio veliki igrač poput Nenada Maslovara, da nisam toliko pio.

Taman kada sam hteo da okačim patike o klin, 1997. godine prešao sam u prvi tim PSK-a iz Pančeva. Tu je počeo moj novi fudbalski život. Moj novi trener, kao majstor totalnog fudbala, poslao me je na novu poziciju u timu, poziciju koja će obeležiti čitavu moju profesionalnu karijeru. Postao sam štoper. Za one koji nisu upoznati, to je pozicija na kojoj igrač ne igra za svoju ekipu, već isključivo protiv protivničke ekipe. "Ti, Damire, samo izbi..." bile su reči moga mudroga trenera, koje su mi odzvanjale čitavog mog radnog veka i zahvaljujući kojima sam i postao "prvi srpski štoper".

1998. godine sam otpočeo studije na Državnom Institutu za Fiskulturu (DIF), kako ne bih postao još jedan momak koji u životu zna samo da juri loptu (u mom slučaju krhke potkolenice protivnika).

U sezoni 1999/2000 postavio sam državni rekord od 11 crvenih kartona, ni jednom zbog dva žuta kartona. Zbog toga sam i odigrao samo 11 susreta, preskačući po dva kola, zbog kazne, posle svake odigrane utakmice.

U narednoj sezoni odigrao sam sve utakmice. Pri tom nisam napravio ni jedan jedini prekršaj, zbog čega sam postao vlasnik još jednog državnog rekorda. Naime, protivnički igrači su me obilazili u velikom luku (možda zbog šest momaka koji su prethodne sezone završili svoje karijere, pokušavajući da postignu gol protiv moje ekipe). Posledica svega ovoga bila je da je moja ekipa u tri uzastopne sezone primila sveukupno samo 14 golova, i to uvek u situaciji kada bi me trener poslao na tribine jer si me navijači "zvali da dođem" sa "Damire, Damire"...

Sve ovo nije moglo da prođe nezapaženo. U maju 2003. godine, u klub je stigao dopis iz FK Levski iz Sofije. Tamošnji trener, Slavoljub Muslin, pravio je ekipu za ligu šampiona. Sve je bilo kao u snu. Istina, ugovor mi nije bio mnogo veći, jer su mi rekli da, u prvoj sezoni, moram najpre da steknem reputaciju ubojitog (doslovno) štopera u bugarskom fudbalu, gde za mene drugi nisu čuli. Taman kada sam pomislio da su se sve kockice složile, desilo mi se nešto najgore. Povredio sam primicač. Pauzirao sam čitavu jesenju polusezonu, koju je moj tim završio na petom mestu u bugarskom šampionatu. Kako smo ispali u prvoj rundi pretkvalifikacija za ligu šampiona, treneru Muslinu i meni su rekli da spakujemo kofere i napustimo Sofiju.

Nakon ovoga, ja sam naporno radio i to nije bilo bez rezultata. U februaru 2004. godine, potpisao sam polugodišnji ugovor sa Arsenalom iz Tivta.

NASTAVIĆE SE

Napomena: Ovu autobiografiju ne treba nasloviti kao priču o životu Damira V. jer su sve sličnosti u potpunosti (zlo)namerne. Predlažem upravo naslov kao takav.