Veliki pohodi Ivana Mirotočivog
u svetu koji ga ne zaslužuje

    Priču o sebi ljudi obično počnu od onoga "Rodio sam se tad i tad, tamo i tamo ...", međutim taj deo ću preskočiti jer nije važan za moj daljnji život. Naime, moja priča počinje negde u osnovnoj školi kada sam primetio da se razlikujem od ostale dece.

    Prvo što me je iznenadilo bila je činjenica da ostala deca nisu imala običaj da psuju svoje nastavnike na časovima. Ovo mi, međutim, nije smetalo jer sam ovu činjenicu prihvatio potpuno ravnodušno i moja reakcija je bila takva da sam na časovima pričao samo u nekim od situacija kada bi neko od nastavnika to od mene tražio. Tada sam shvatio da je rapidno smanjivanje količine govora uticalo na uštedu lične telesne energije. Bila je to prekretnica u mom životu. Naglo sam smanjio i ostale aktivnosti koje su mi trošile dragocenu životnu energiju. Ova činjenica nije prošla bez posledica.

    Ušteda životne energije (puls smanjen na 4 otkucaja u minuti, krvni pritisak 4 [donji] sa 12 [gornji] milimetara živonog stuba, san: 14 sati dnevno, meditacija 80% vremena u budnom stanju i sl.) se negde morala projektovati. Počeo sam da primećujem da mogu da činim stvari koje se inače ne smatraju za uobičajene.

    Postao sam gospodar svoje i sudbine drugih ljudi.

    Do završetka osnovne škole sam se zadovoljavao povremenim poklonima od vlasnika radnji sa konditorskim proizvodima (čitaj: slatkiši), ali sve se promenilo kada sam upisao srednju školu.

    Naime, školsku 1993/94. sam proveo u biranju moje buduće škole. Nisam imao naročiti izbor, ali je presudila jedna stvar. Kada sam prelistavao "Pančevce" od 1994-1998 (potsećam vas da se još uvek nalazimo u 1993. godini) došao sam do interesantne informacije. Jedna od srednjih škola u Pančevu je u ovom periodu provela rekordnih 66% vremena u zakonskom i nezakonskom štrajku. Ovo se naravno podudaralo sa mojom težnjom da uštedim životnu energiju (u daljem tekstu: ŽE).

    U slučaju da niste obavešteni, u pitanju je gimnazija "Uroš Predić - Urke", koja do dana današnjeg (knjiga izdata 1.11.2001.) još uvek štrajkuje. Elem, tako sam se ja 1.9.1994. godine prvi put pojavio u ovoj školi. Potpuno neočekivana sredina je promenila način mog dotadašnjeg raznišljanja. Naime, oko mene su bila još 35 legionara iz svih krajeva pančevačke, i ne samo pančevačke opštine (Klicin Srđan - Bavanište, opština Kovin). Prvo što sam primetio bila je duboka polarizacija među navijačima lokalnih klubova Partizana i Crvene Zvezde. U tom trenutku sam primetio da su mi nesimpatični pripadnici prvog klana (Darko N., Miroslav Ć., Predrag P., Dušan Ž., Dušan G., Nikola A., a pre svega prvoimenovani) te sam se odlučio da se pridružim drugom klanu, pod uslovom da ne moram da radim ništa, osim povremeno da psujem suparničku stranu.

    Tako sam ja postao navijač Crvene Zvezde.

    Postepeno moje moći su rasle.

Svakim danom sam skupljao informacije o legionarima iz moje čete I₄ (skraćeno od Idioti četvrtog stepena).

    Duševna hrana u to vreme mi je bila otimanje najvažnijih stvari od njih.

Za prvog primera Miroslava Ć. sam znao slabu tačku: on je stršno mrzio da gubi u bilo čemu, a naročito u basketu. Epilog: Nikada u životu me nije pobedio "1 na 1", iako se uvek iz petnih žila trudio...

Drugi primer: Darko N. - Strašno je voleo da pravi društvene igre. Epilog: Niko nikada nije igrao nijednu njegovu igru izuzev njega.

Treći primer: Dušan Ž. - Imao je veliku strast za hakeraj, ali je haker mogao da postane tek kada je izmakao mojoj kontroli, tojest, kada smo završili srednju školu.

Mogao bih ja ovako do primera 35, ali, polako, kada objavim memoare.

Među svoje veće uspehe ubrajam sledeće:

Nastavak sledi ...
Ili povratak na priče